ЗЕМУН И ЊЕГОВ НАЈПОЗНАТИЈИ ХРОНИЧАР, У БЕЗБРОЈ ПРОВЕРЕНИХ КАФАНСКИХ ВЕРЗИЈА Град у граду Бранко Најхолд (1947–2016), земунски летописац и есејиста, оснивач земунског Међународног салона карикатуре, написао је о родној вароши чак 48 књига. Од праисторије и Рима, преко средњег века, до данас. Кроз тврђаве, пристаништа, Кулу, кафане, цркве, галерије и концертне дворане, пијацу и спортске клубове, кроз разгледнице и карикатуре, приче и хронике, легенде царске и аласке. Дух тог Земуна још живи у неким кафанама и атељеима, па и на овим страницама. А бронзани Бранко свакога дана са своје клупе на Кеју отплови низ реку у неки бескрај, да би сутра опет био ту, у својој Земунској Бранковини
Остаће тајна како је само један човек успео да онолики Земун и седам миленијума његовог постојања опише до детаља и спакује међу корице, утрошивши за тај посао само три и по деценије. Објавио је заправо 46 књигa (а две су објављене постхумно), али то не умањује величину и значај његовог подухвата!
Неко би помислио да је овај податак преузет из оне популарне књиге о светским бизарностима, мада стари Земунци знају да је то пошло за руком (и главом) њиховом суграђанину Бранку Најхолду.
Његова пасија била је чудан, али и предиван начин да се искажу љубав и поштовање према родном граду, а заокупила га је од малена. Зато је хтео да упише археологију, али је прво испунио очекивања родитеља „да дете сврши неки занат од којег може да се живи”, па матурирао у земунској гимназији, дипломирао на Економском факултету, да би онда читавих 17 година радио у неколико успешних варошких предузећа. Онда се неопозиво вратио првој љубави – животу Земуна: од бескрајних понора прошлости до почетка овог века. Одувек се упуштао у прекопавање архива и библиотека, мемљивих подрума и прашњавих тавана, бележио легенде и митове, инвентарисао по археолошким локалитетима и налазима, да би постао – најпреданији земунски хроничар.
То су сведочанства која неком неуком личе на бајке што се испредају за кафанским столом (а и о кафанама је писао), мада се зна да се и иза тога скрива неки истинит догађај који време и машта, понекад и сујета, прекроје до непрепознатљивости. На основу њих и по сећањима преживелих пријатеља настаје ова прича. Илустрације су дело Слободана Бибића, Ђорђа Чубрила и Александра Антића, хроничара који чине исто, али фото-апаратом.
Можда би ова прича могла да се назове и Земунска Бранковина, нико се због тога не би наљутио.
ЗВЕЗДА ИЗ ФРАНЦСТАЛА
Многе необичне земунске приче Бранко Најхолд сачувао је од заборава. Показао каква је то мешавина народа и вера. Подсетио да је за време окупације у Другом светском рату, под Независном Државом Хрватском, Главна улица носила име Адолфа Хитлера, а Прогарски друм Хермана Гебелса. Тешко корачао кроз сени логора Сајмиште. Указао да је већина пречанских православних манастира старија од Леополдове Invitatoriе из 1690, којом се толико манипулисало. Описао како је средином педесетих у атару Батајнице откривена чудна земљана пирамида, из V века нове ере, за коју је проф. др Ђорђе Јанковић потврдио да је реч о кургану, кенотафу који су у погребним ритуалима користили Срби. (...) Једно лепо сведочанство о земунским Немцима промакло је и заклетим филмофилима, онима што су некада опседали сва три земунска биоскопа.
Док се народ замајавао причама о Џонију Вајсмилеру, првом Тарзану, пореклом из Житишта у Банату, где је крштен као Петер Јохан (а не Џон), или о америчком глумцу и „оскаровцу” Карлу Малдену који је рођен као Младен Секуловић, с коренима у околини Билеће, радозналима је промакла још једна филмска дива с наших простора. А где је и како Бранко ишчепркао, не зна се, мада је та јунакиња дуго живела у митовима. То је забележено у тротомној хроници Земун, дани давни, дани садашњи, што ваља препричати:
Када се земунски месар Јозеф Фефер уочи Великог рата отиснуо „преко баре” у потрази за бољим животом, све му се изјаловило: зарађивао је колико за голи живот, а када је напрасно обудовео, па тугу и осаму почео да утапа у пићу, још и мање. Коначно се пренуо па призвао ћерку Франциску да му се придружи у „Граду Анђела”, али није дочекао да му дете заврши уметничку школу и крочи у свет снова и покретних слика као – Глорија Свансон.
Цурица из земунског Францстала постала је звезда немих филмова: прославила се изванредним глумачким умећем, али је памте по пет несрећних бракова и љубавним авантурама са великим срцеломцима тог времена – Рудолфом Валентином и Чарлијем Чаплином.
Бранко је на то подсетио суграђане у трећем тому своје земунске трилогије, али промакло му је, или на то није обратио пажњу, да се у мноштву енциклопедијских одредница о славној глумици по правилу не спомиње и место њеног рођења или, што је још горе, износе нетачни подаци: „Глорија Свансон, оригинално име Глорија МејЏозефина Свансон, рођена 17. марта 1899. у Чикагу, Илиноис, САД – а умрла 4. априла 1983. у Њујорку.” А, зашто, знају они који се професионално баве историјским шнајдерајем.
Али, спомињао је још светски угледних великана који су залазили у ову варош.
ВИСОКИ ГОСТИ КОНТУМЦА
Тек када је јерођакон Филарет, будући епископ милешевски, те 1984, са закашњењем од годину дана, пред капелом руске цркве, доцније обновљеним храмом Манастира Светог Архангела Гаврила, уприличио малу свечаност којом је обележено 150 година од доласка Алфонса де Ламартина у ове наше крајеве након дужег потуцања по Оријенту, многи су се сетили да је славни француски романтичар боравио и у Земуну. То су знали у Друштву српско-француског пријатељства основаном у Земунској гимназији у време када смо још били франкофонска земља, али Бранко је први ископао да је песник тих предугих седам седмица био „гост” тада неизбежног контумца, присилне изолације путника са југа установљене како би се хришћанска Европа заштитила од редњи опасних болести! Још и да је, ваљда посрамљен и увређен, много лепше и подробније писао о касаби с оне стране Саве (па је добио споменик у престоничком Карађорђевом парку и улицу за леђима).
Такав „пургаторијум” је пет година доцније успео да избегне дански писац Ханс Кристијан Андерсен који својим бајкама и данас опчињава дечју машту. И он се смуцао по Оријенту, а дошао је у Земун паробродом и провео на сидришту само два дана, па наставио уз Дунав не искрцавши се. По оном што је забележио гледајући с палубе (а Бранко открио и објавио), изгледа да му се варош баш и није претерано допала? Када је Драган Руменчић, чувени земунски архитекта, карикатуриста и сликар (али и веслач, кошаркаш, боксер, џез музичар и којешта друго), некој престоничкој кафани поклонио колекцију слика Београд којег више нема, дознало се да је у Земуну гостовао и мистер Бизли, бивши градоначелник престонице „империје у којој сунце никад не залази”. Наиме, слике несталог Београда излагао је некада и у Лондону, а на отварању изложбе био је и он, први човек града на Темзи. Јер, дознао је одакле је уметник, а по његовим речима својевремено је у Земуну покусао најбољу рибљу чорбу под капом небеском, па не пропушта прилику да искаже почаст сваком Земунцу који наиђе. Изложба му се истински допала, па му је Румени поклонио једну своју минијатуру. Знаменити гости нахрупили су у варош на Дунаву и када је Бранко средином деведесетих организовао први Међународни салон карикатуре који је напунио галерију у Лучкој капетанији... а и годинама после тога! Тако се и открило да је у Земуну у последњих осам деценија поникло седам врхунских карикатуриста (највише по квадратном метру животног простора), што је духовно благо без премца.
Драган је причао и о томе како су га тетке, обично недељом одводиле у посластичарницу „Пеливан”: умиле би га и зачешљале, упарадиле у матроско одело, па повеле на пут. Трамвај би Саву прелазио њишући се Мостом краља Александра (отвореним 1934. године, након прикључења Земуна Београду и марсејског атентата), попео би се до Теразија и наставио ка Малом Врачару, ташмајданској узвишици на којој је никао Храм Светог Марка, окренуо се и вратио натраг, у Земун.
Излазили би на Теразијама, где је врвело од живота. Цветна рондела са предивном фонтаном баш је пристајала музици променадног оркестра који је дискретно нудио такт шетачима. Са широке терасе између хотела „Москва” и „Балкан” пуцао је видик на пустош сремске обале, док се узвишење Гардош с Миленијумском кулом назирало у измаглици. Парк под Теразијском терасом одзвањао је од дечјег смеха.
Овај недељни матине био је ритуал који су поштовали чак и Немци током окупације. Али, није било трамваја већ скеле, а оркестар је променио репертоар и свирао композиције њихових земљака, углавном маршеве и валцере. Због валцера је звучало као да су Штрауси родом са београдске Варош-капије.
То сентиментално путовање Драгана Руменог заголицало је и Бранка, па се, осим „дневним боравцима за одрасле”, посветио и слатким свратиштима најмлађих.
СЛАДАК ЖИВОТ
Хроничарима престонице је промакло, а Бранко их је подсетио, да је прву посластичарницу у Београду још давне 1845. отворио Земунац Сима Николић, као „цукерпекарску радњу”, и готово преко ноћи стао уз раме с још малобројним кафеџијама и механџијама. Сима је ударио темеље новог еснафа који ће средином прошлог века прославити овдашње представнике најслађе примењене уметности.
Сладак живот је у Земуну почео пола века раније, када је аугзбуршки сликар Антон Шварц стигао у варош под Гардошем, па Магистрату упутио молбу да га прими за контрибуента (за пореског обвезника, на радост Беча, Пеште и локалног тела надлежног за самоуправу), а његовој супрузи допусти да отвори прву варошку посластичарницу. И јесте, али у тој причи важнији је Магистрат.
Тај, земунски, основан је још средином XVIII века, 1751, што значи да Земунци од тада уживају у делимичној самоуправи, на какву су комшије с десне обале Саве морали да причекају готово цело столеће, па и дуже.
Има и оних који сматрају да је „сладак живот” почео много раније, кад је у земунски атар стигао први чокот винове лозе, а то је морало бити у време Римљана, почетком нове ере. У том хуманитарном послу највише се истакао Бруно Мозер од средине претпрошлог века. Његова винарија опстала је и након последњег рата („Навип” – народни вински подрум) – све до недавно, када је неславно пропала, па Земунци, када пролазе крај њених усахлих подрума, сетно уздишу..
***
Флоте и земунице
Иако кажу да је стар око седам миленијума, Земун се први пут спомиње под именом Таурунум као утврђени град са војном луком, седиштем Дунавске флоте Лимеса, одбрамбеног појаса Римског царства од варварских племена која су надирала са севера, између I и VI века нове ере. Утврђење је било на Гардошу, где још постоје остаци античке некрополе, а цивилно насеље и трговински центар били су у подножју, тамо где је и данас језгро старог Земуна. Насеобина је доцније названа Землин, а име је очигледно словенског порекла, наденуто због мноштва земуница ископаних у порозном пешчару Гардоша које су се виделе с Дунава.
***
Два Бранка
Почетком седамдесетих година, у време градоначелниковања Бранка Пешића, Земуну је припојено десет сремских села (од седамнаест, колико их је некада било у Срезу земунском). Предузимљиви Бранко, рођени Земунац, успео је да их сатера у град не ради ширења београдског атара, већ да би и њихови житељи добили асфалтиране путеве и јавни градски превоз, струју, водовод, а срећнији и канализацију. Бранко Најхолд писао је и о овом другом Бранку, који је добио улицу надомак куће у којој је рођен и проживео читав свој век.
***
Бронзано сећање
На Земунском кеју самује у мноштву чудан споменик. Чине га новоизливена парковска клупа и сувоњави дугајлија скраја, замишљеног погледа упртог онамо, преко Дунава, ка банатској страни – Бранко Најхолд и његова љубав.
Ту композицију није поставио град ни општинска управа, већ Бојана Ивановић, Бранкова удова. Због тог меморијала упустила се у трошење новца сачуваног за „црне дане”. А, на питање родбине, пријатеља и познаника – зашто? – одговарала би једноставном истином: „Заслужио је и више.”
Остаће тајна како је само један човек успео да онолики Земун и седам миленијума његовог постојања опише до детаља и спакује међу корице, утрошивши за тај посао само три и по деценије. Објавио је заправо 46 књигa (а две су објављене постхумно), али то не умањује величину и значај његовог подухвата!
Зато је хтео да упише археологију, али је прво испунио очекивања родитеља „да дете сврши неки занат од којег може да се живи”, па матурирао у земунској гимназији, дипломирао на Економском факултету, да би онда читавих 17 година радио у неколико успешних варошких предузећа. Онда се неопозиво вратио првој љубави – животу Земуна: од бескрајних понора прошлости до почетка овог века. Одувек се упуштао у прекопавање архива и библиотека, мемљивих подрума и прашњавих тавана, бележио 
легенде и митове, инвентарисао по археолошким локалитетима и налазима, да би постао – најпреданији земунски хроничар.
Многе необичне земунске приче Бранко Најхолд сачувао је од заборава. Показао каква је то мешавина народа и вера. Подсетио да је за време окупације у Другом светском рату, под Независном Државом Хрватском, Главна улица носила име Адолфа Хитлера, а Прогарски друм Хермана Гебелса. Тешко корачао кроз сени логора Сајмиште. Указао да је већина пречанских православних манастира старија од Леополдове Invitatoriе из 1690, којом се толико манипулисало. Описао како је средином педесетих у атару Батајнице откривена чудна земљана пирамида, из V века нове ере, за коју је проф. др Ђорђе Јанковић потврдио да је реч о кургану, кенотафу који су у погребним ритуалима користили Срби. (...) 
Једно лепо сведочанство о земунским Немцима промакло је и заклетим филмофилима, онима што су некада опседали сва три земунска биоскопа.
потрази за бољим животом, све му се изјаловило: зарађивао је колико за голи живот, а када је напрасно обудовео, па тугу и осаму почео да утапа у пићу, још и мање. Коначно се пренуо па призвао ћерку Франциску да му се придружи у „Граду Анђела”, али није дочекао да му дете заврши уметничку школу и крочи у свет снова и покретних слика као – Глорија Свансон.
бракова и љубавним авантурама са великим срцеломцима тог времена – Рудолфом Валентином и Чарлијем Чаплином.
Тек када је јерођакон Филарет, будући епископ милешевски, те 1984, са закашњењем од годину дана, пред капелом руске цркве, доцније обновљеним храмом Манастира Светог Архангела Гаврила, уприличио малу свечаност којом је обележено 150 година од доласка Алфонса де Ламартина у ове наше крајеве након дужег потуцања по Оријенту, многи су се сетили да је славни француски романтичар боравио и у Земуну. То су знали у Друштву српско-француског пријатељства основаном у Земунској гимназији у време када смо још били франкофонска земља, али Бранко је 
први ископао да је песник тих предугих седам седмица био „гост” тада неизбежног контумца, присилне изолације путника са југа установљене како би се хришћанска Европа заштитила од редњи опасних болести! Још и да је, ваљда посрамљен и увређен, много лепше и подробније писао о касаби с оне стране Саве (па је добио споменик у престоничком Карађорђевом парку и улицу за леђима).
Када је Драган Руменчић, чувени земунски архитекта, карикатуриста и сликар (али и веслач, кошаркаш, боксер, џез музичар и којешта друго), некој престоничкој кафани поклонио колекцију слика Београд којег више нема, дознало се да је у Земуну гостовао и мистер Бизли, бивши градоначелник престонице „империје у којој сунце никад не залази”. Наиме, слике несталог Београда излагао је некада и у Лондону, а на отварању изложбе био је и он, први човек града на Темзи. Јер, дознао је одакле је уметник, а по његовим речима својевремено је у Земуну покусао најбољу рибљу чорбу под капом небеском, па не пропушта прилику да искаже почаст сваком Земунцу који наиђе. Изложба му се истински допала, па му је Румени поклонио једну своју минијатуру.
Знаменити гости нахрупили су у варош на Дунаву и када је Бранко средином деведесетих организовао први Међународни салон карикатуре који је напунио галерију у Лучкој капетанији... а и годинама после тога! Тако се и открило да је у Земуну у последњих осам деценија поникло седам врхунских карикатуриста (највише по квадратном метру животног простора), што је духовно благо без премца.
повеле на пут. Трамвај би Саву прелазио њишући се Мостом краља Александра (отвореним 1934. године, након прикључења Земуна Београду и марсејског атентата), попео би се до Теразија и наставио ка Малом Врачару, ташмајданској узвишици на којој је никао Храм Светог Марка, окренуо се и вратио натраг, у Земун.
се узвишење Гардош с Миленијумском кулом назирало у измаглици. Парк под Теразијском терасом одзвањао је од дечјег смеха.
Хроничарима престонице је промакло, а Бранко их је подсетио, да је прву посластичарницу у Београду још давне 1845. отворио Земунац Сима Николић, као „цукерпекарску радњу”, и готово преко ноћи стао уз раме с још малобројним кафеџијама и механџијама. Сима је ударио темеље новог еснафа који ће средином прошлог века прославити овдашње представнике најслађе примењене уметности.
када је аугзбуршки сликар Антон Шварц стигао у варош под Гардошем, па Магистрату упутио молбу да га прими за контрибуента (за пореског обвезника, на радост Беча, Пеште и локалног тела надлежног за самоуправу), а његовој супрузи допусти да отвори прву варошку посластичарницу. И јесте, али у тој причи важнији је Магистрат.
ма и оних који сматрају да је „сладак живот” почео много раније, кад је у земунски атар стигао први чокот винове лозе, а то је морало бити у време Римљана, почетком нове ере. У том хуманитарном послу највише се истакао Бруно Мозер од средине претпрошлог века. Његова винарија опстала је и након последњег рата („Навип” – народни вински подрум) – све до недавно, када је неславно пропала, па Земунци, када пролазе крај њених усахлих подрума, сетно уздишу..
